da, u početku sam dobio 'dva u prvi, jedan fresh, jedan country, itd i onda me poslao na pauzu, a kad sam se vratio najmanja narudžba je bila 6 + 2 u prvi (ne znam kak se to zove, valjda je ovaj 2 dupli ham)...i da, to hvala me najviše nervira od svega, šta god mi itko tamo kaže ja se moram derat hvala ko nekakav paselrania wrote:hahaha, bit će ti dana kad će 'osam u prvi' 10x jedno za drugim biti ono čemu ćeš se veseliti
jedva čekam da vidim što ćeš reć kad ćeš morat 8 mekova sam raditi, dakle, stavljat meso, garnirati itd
mene je najviše nerviralo 'hvala' i 'molim' i znalo mi se događat da nekom otvorim vrata u zgradi da prođu ljudi i kažem im hvala, koliko mi je to postalo robotski.
a ovo za šale, ugodnu atmosferu, pa ima toga, ovisi ko radi, ko je s kim dobar itd. nije ni za očekivat da su ljudi stalno veseljaci, pogotovo ne tamo. meni je bilo najdraže kad nitko ne bi s kim pričao i kad bih samo obavila svoje i što prije se maknula odatle. to je posao i nije mi se imalo veze s ekipom koja radi sa mnom.
inače, čuo sam od tebe i od još par ljudi da se prvi dan ne radi tolko i da ću gledat neki film...od filma ni f...obukao sam se, uletio u kuhinju i odmah je bila brza lekcija od 5min kako raditi sendviče...najgore mi je bilo kad se šef derao na mene svako malo (npr, zaboravim obrisat onu lopaticu za vađenje mesa, pa se slučajno naslonim na stol, s rukavicom na ruci pritisnem da se zatvori ono sranja di se peče meso, itd), tolerancije nije bilo nego bi svaki put čuo 'ti novi, pazi šta radiš! ne smiješ ovo, ne smiješ ono, bla fucking bla'
a što se tiče atmosfere među ljudima...bila je ta jedna cura koja mi je dosta pomagala i baš je bila od velike pomoći, stavila mi je uvijek one donje dijelove sendviča u toster dok bi ja garnirao i nekad ako bi imala vremena stavila bi i meso peći...na kraju mi je već bilo neugodno pa sam joj rekao da mi ne pomaže tolko...'šef' ili whoever on je (kojem predajem gotove sendviče) je isto bio okej, nije od mene tražio da govorim hvala i uvijek bi mi posebno rekao šta da radim, u početku mi je bilo sjebano govorit ono 'sir u osam!' pa sam uvijek automatski stavio sir u svih 8 sendviča i tako mu predao, ali se nije naljutio nijednom nego je samo izvadio sir i rekao da uvijek pitam kolko sira ide
ali problem je što nitko nema vremena za ništa tamo i radiš cijelo vrijeme bez stanke za išta, u 4 sata sam ja stigao progovorit 3 rečenice s tom curom koja je radila samnom, i onako nekad bi stao i pogledao ljude oko sebe, apsolutno SVI su bili u poslu i radili ko mravi svoj dio i takva radna atmosfera me baš iznenadila jer di god sam do sada radio ipak sam uz posao dobio i neku ljudskost oko sebe
radim opet tek sutra i baš me zanima at what point ću se naviknut na sve to...mislim da neću ostat duže od 2 mjeseca na ovom poslu jer rađe bi radio na baušteli 10 sati dnevno nego u macu 4 sata
neke stvari jednostavno pređu u naviku, pa ni ne razmišljaš kako je glupo to što moraš reć. i na mene su se na početku derali jer nisam htjela reć hvala/molim, pogotovo na bl kad se moraš derat da ostaje i sl pred gostima 
