Dokumentarci svih vrsta i rasa...

[Decadentor]

Slucajnost ili ne Slayer je upravo odrzao koncert u ZG (ili jos traje)

[Charlie surfs again]

Blago vama, a ka ce kod nas u Beograd, na kukovo leto ?


Abraksasov Vodič Niz Dokumentarni Film - rezerviši svoj primerak il' umri !

Raja, Abraksasov Vodič Niz Dokumentarni Film je konačno u autu, u prevodu izišo je, evo upravo se presijava na dlanu moje otvorene leve šake, a sve u smislu Left-Hand Path filozofije. Knjiga će najverovatnije tokom sledeće nedelje moći da se pazari u svim većim knjižara diljem Srbije (da, dobro ste pročitali, biće je i u svim većim gradovima verovali ili ne), sa posebnim osvrtom na Beograd, a kad kažem Beograd naravno da se tu podrazumevaju i Plato i Beopolis i još 365 čuda, no sa tačnijim informacijama se javljam čim ih bude bilo. Inače, cena u knjižarama će biti 400 dinara, i ja mislim da je to skroz fair price, šta vi kažete ?

A sad ono što je možda i najbitnije. Što se tiče ex-YU prostora da ne kažem "regiona", pošto tamo ne dosežu ove srbijanske legalne distribucije, bacamo se na stari dobri anderground DIY distro fazon, dakle svi koji želite da posedujete ovaj omanji o-kult u nastanku, javite mi se na mejl sonofman653@gmail.com da bi' znali koliko primeraka u koju državu da šaljemo, jer šta sad, pošaljemo npr. 20 komada u Sarajevo a tamo samo 3 kupca, tako da se nadam da kontate šta sam hteo da kažem.

Da zaključim, javi se na sonofman653@gmail.com i rezerviši svoj primerak SADA da te unuci ne bi kleli SUTRA, jer su svi drugi đedovi sačuvali svoj Vodič a njihov đedo jok. Peace/War.



http://abraxas365dokumentarci.blogspot. ... -film.html

[Charlie surfs again]

Children of Crime: Mary Bell (1998)



Da li su deca ZLA ? Bogme deca i te kako umeju da budu ZLA, a posebno prema svojim vršnjacima i mlađima od sebe, po obdaništima i školama. E, a ako su deca u većini slučajeva jako okrutna u tim nekim predpubertetskim godinama kako onda opisati 10-ogodišnju devojčicu koja je zadavila dvoje klinaca od 3 i 4 godine, te na mrtvom telu ovog mlađeg urezala svoje inicijale makazama, zatim ga malo ošišala, i tako, isprobavala svašta, i zapravo se igrala sa mrtvim telom kao što bi se igrala sa lutkom.



Mesto dešavanja Scotswood, Engleska, leto '68. Izuzetno ljupka curica Mary Bell, što ćete moći i da vidite u dokumentarcu, je čak sa svojom starijom i pomalo retardiranom drugaricom provalila i u obdanište par dana nakon poslednjeg ubistva, gde su napisale poruke sa pretnjama i gde su bukvalno i priznale taj zločin, u fazonu kao ubijaćemo još, naravno nisu se potpisale svojim imenima ali je bilo očigledno da su to dečije škrabotine, tako da to niko nije uzeo za ozbiljno. Tu je naravno jos niz bizarnih akcija, koje ne bih da otkrivam da ne pokvarim ugođaj, samo ću reći da je samo suđenje bilo najbolesnije, jer kako suditi devojčici od 11 godina pobogu, i u koju ustanovu je poslati potom ? Ej bre, devojčica na putu da postane serijski ubica ?! Šta ju je to nagnalao da postane takva, kakva je to kombinacija genetike i uslova u kojima je odrastala, uticala na njen nezapamćen sadistički poriv, bez imalo osećaja krivice, jer ona se ponašala kao pravi matori psihopata ?



Evo vam samo jedan primer, tog dana kad je nestao taj mlađi klinac, ona se ponudila njegovoj mnogo starijoj sestri da ga potraže, a sve je navodeći na mesto gde je ležalo mrtvo telo deteta, i to samo da bi videla njenu reakciju. Neverovatna priča, i ne bi je nikako valjalo propusti, ovo poručujem čak i onima koji ne vole serial killer dokumentarce. A mene je zapravo velečasni Joe Coleman prvi inicirao svojim okultnim portretom Meri Bel (možete ga vidite dole), a o kome je govorio u dokumentarcu "Into the Night with Joe Coleman and Asia Argento", da se zainteresujem za ovaj slučaj, i nisam se prevario. Znači, zaista odlična istinita priča, i za nas koji volimo bizarno, ali može da bude i jako poučan dokumentarac, npr. šta sve može da se izrodi ako zapostavite svoju decu ili ih, daleko bilo, zlostavljate, kao što je Meri bila zlostavljana. Uglavnom, ovo je jedan od dva slučaja koji su šokirali Englesku pa i čitav svet, a gde su deca hladnokrvno ubijala mlađe od sebe. Jer kako je to lepo objašnjeno ovde, odrasle serijske ubice napadaju obično najranjivije osobe, da bi mogli da ih kontrolišu u potpunosti, znači, obično su to žene, a u najvećem broju slučajeva prostitutke, a Meri Bel je radila isto to, pa pošto je i sama bila dete ona je svoj plen tražila među decom mlađom od sebe. Jebeno, zer ne ?

http://abraxas365dokumentarci.blogspot. ... crime.html

[Charlie surfs again]

ABRAKSASOV VODIČ - KONAČNO U KNJIŽARAMA !



Došao je konačno i taj dan, knjigu od jutros možete naći u svim većim beogradskim knjižarama, a do kraja nedelje i širom Srbije. Cena je 400 dinara, i to je u principu to. Ako bude nekih nedoumica postavite pitanje u komentar ili na mejl. Inače, knjiga će moći da se nabavi i u svim ex-YU republikama, s tim što ćete morati prethodno da mi se najavite mejlom : sonofman653@gmail.com. Hvala.

U svrhu ove virtuelne promocije spremio sam eksluzivni predgovor koji je napisao mister Dejan Ognjanović, i naravno intervju sa mnom koji je Ghoul uradio u decembru prošle godine, to za one koji su ga tad omašili. Dakle idemo prvo sa predgovorom, pa onda intervju. Eto, i nadam se da ćete uživati, ako je to uopšte moguće.

Predgovor:
DOKUMENTOVANJE ZVUKA KOŽE KOJA TRULI

Prvi tekst koji sam u životu svom preveo i video ga objavljenog (pa makar to bilo u jednom fanzinu – prištinskom, sasvim prikladno nazvanom Kosmetpoliten) zvao se DOKUMENTOVANJE, KAO ŠTO I ČINIM, ZVUKA KOŽE KOJA TRULI. Bio je to sasvim pristojan članak o sklonosti ljudi prema lošim vestima, o negativnosti u nama i oko nas koja nas nagoni da radoznalo virimo kad prolazimo kraj mesta saobraćajne nesreće, ili da se okupljamo na gomilu kad čujemo da je u komšiluku bio neki zločin.

Negativnost nije sporna, ona je svuda, i od loših vesti nema bežanja. Život se, uostalom, i sastoji od nešto malo kratkih predaha između loših vesti, počev od ultimativne, rođenja – pa do (neizbežne) smrti.

Dokumentarci o kojima se piše u ovoj knjizi pretežno se bave mračnom stranom postojanja – ratnim i mirnodopskim zločinima, serijskim ubicama, manijacima, ludacima, psiho-guruima, fanaticima, kontroverznim okultistima, mentalnim bolesnicima sa dijagnozom ili bez nje, svesnim ili nesvesnim da su ludi, te raznim drugim manje ili više poremećenim, skrajnutim, otkačenim, blesavim, luckastim, benignim, ali i malignim autsajderima.

Većinu ovih ljudi običan čovek ne bi poželeo da sretne ni u dobro osvetljenoj i napučenoj ulici, ali zato su tu filmovi – posebni filmovi o posebnim ljudima i njihovim pričama, za posebnu publiku, naravno: za onu koja pred mrakom ne zatvara oči. Dokumentovanje mraka, ludila i truleži u njima izvedeno je na način koji prevazilazi puko reportažno beleženje za Beogradsku hroniku i njene belosvetske rođake. Izbor naslova koji slede napravljen je, između ostalog, i po tome koliko istinitosti, odnosno slojevitosti i mnogoznačnosti, određeni dokumentarac uspeva da postigne. Jer, laiku se može činiti da je za dobar film ove vrste dovoljna zanimljiva situacija i/ili sagovornik, te kamera koja će to da uslika. Međutim, da se prodre između redova, da se uđe u srž priče, u suštinu koja određenog čoveka ili priču čini posebnim, potrebno je mnogo, mnogo više. O tome govori autor knjige, pa neću da ovde kvarim zadovoljstvo koje njegove analize donose.

Ovo što sledi nisu filmske kritike, niti je autor tekstova filmski kritičar. To ističem kao njihov veliki, možda i ključni kvalitet. Osvrti na ovim stranicama nisu potekli od uma ispranog u nekoj od ovdašnjih "filmskih" škola u kojima se sistematično ubijaju znanje, volja i ljubav prema filmu i zamenjuju nekim davno-prevaziđenim ili nikad-aktuelnim naklapanjima i suvim, beživotnim teorijama te idolatrijom sumnjivih "klasika".

Bojan Pandža se školovao u školi života, i puno je naučio čak i iz lekcija koje je omašio. Ponekad se isplati ponavljati. Što te ne ubije, čini te jačim. Pandža u svojim tekstovima ne krije svoje traume, frustracije, promašaje, zablude, ožiljke. Sve i kad bi pokušao, to bi bilo fejk. Umesto toga, on ih ogoljava i iz njih, iz mudrosti koju su mu donele, crpe snagu, ubedljivost i čvrstu zaleđinu da se uopšte oglasi o tim filmovima sa autoritetom koji se u "filmskim" školama ne stiče, niti se u njima može steći. Iz onoga što je osetio na sopstvenoj koži Pandža povlači paralele sa naslovima o kojima piše, i dokumentuje ne samo filmove nego i tu istu kožu usred procesa truljenja naživo. Zbog toga su i njegovi tekstovi, baš kao i dokumentarci koje je odabrao, bolno direktni i istiniti. Nema laži, nema prevare: umetnost zahteva fanatizam i posvećenost, a ovi kvaliteti se iz Bojana Pandže prelivaju i prožimaju mu sve tekstove, prirodno i bez kalkulacije.

Tekstovi koji čine ovu knjigu nisu naručeni, niti su pisani za honorare, ili slavu, ili ubijanje vremena. Ovo nije suvoparna magistarska teza, reciklirano "filozofiranje" i kvazi-analiziranje toga šta su Marx, Frojd, Lakan, Žižek i ko zna koji "autoriteti" rekli o ovome ili onome. Sve što ćete pročitati na narednim stranicama dolazi pravo sa autentičnog izvora, bez posrednika i tuđeg prežvakavanja: nastalo je jer je moralo da nastane, zato jer je autor u tome video i jedan oblik auto-egzorcizma i auto-terapije. I on to ne krije. On se ne trudi da nam se dopadne, ili da zvuči pametno. Ne namiguje nam iz teksta niti nas muva laktom u rebra kako bi nas zagolicao. Sve ovo napisano je pre svega i iznad svega za sebe samog – i to je, bar u ovom slučaju, samo još jedan dodatni garant kvaliteta.

Jer, previše je pozeraja i ispraznog trućanja, maskiranog nekakvom "teorijom", u današnjoj kvazi-filmskoj misli, ne samo u Srbiji, ne samo u domaćim knjigama (ili na blogovima) koji se navodno bave filmom. U toj tmuši i čemeru, u sveopštoj demokratizaciji koju je World Wide Web doneo svakome da piskara koješta i to plasira masama, blog Bojana Pandže po imenu Abraxas365 zablistao je kao jedno od retkih svetala u tami. To je brzo postalo jedno od onih kultnih mesta za "posebnu" klijentelu, za ljude sa posebnim potrebama – od kojih se najposebnija potreba tiče autentičnog, relevantnog suda. Paradoksalno, ali istinito: takav sud i takvo znanje danas ne možete dobiti u školi, za velike pare, ali možete na Abraxasovom blogu, za dž. A sada možete i u ovoj knjizi.

Svaki iole iskusan tragalac za vrstom filmova koje Pandža promoviše i kritikuje može relativno lako da linkove za njihovo skidanje sa neta pronađe i negde drugde. Koliko god dragoceni, ti linkovi na ovom blogu zapravo su sekundarni, jer pravi biseri kriju se upravo u obrazloženjima, "kritikama" tih filmova, koji su potpuno prajsles: životni, duhoviti, ekscentrični, iskreni, pronicljivi, tačni – jednom rečju, istiniti! Dođite zbog linka, ostanite zbog lika.

U trenutku dok pišem ove redove, Abraxasov blog ima 200 registrovanih pratilaca, i prosek od oko 1,500 poseta dnevno. On je postao deo interesantnog fenomena da se najzanimljivija i najživlja filmska misao u Srbiji danas nalazi upravo na blogovima. Kult Abraxasa svakodnevno raste, i ja se nadam da će i ova knjižica sa izabranim tekstovima sa tog bloga postati kultni predmet na kućnom oltaru svakog pravog srpskog domaćina, hrišćanina i rodoljuba.

U to ime, živeli!

Dejan Ognjanović

http://abraxas365dokumentarci.blogspot. ... arama.html

[Charlie surfs again]

Još detalja o knjizi ođe :
http://cultofghoul.blogspot.com/2011/04 ... -film.html

[Charlie surfs again]

Iconoclast (2010)



CERTAINLY THE MOST WANTED DOCUMENTARY IN THE LAST TWO YEARS.......FINALLY !!!



"Boyd Rice may well be the only person alive who's been on a first name basis with both Charlie Manson and Marilyn Manson. His career has spanned more than three decades, during which time he has remained at the epicenter of underground culture and controversy. Rice first came to prominence in the 70's as one of the founders of the genre known as Industrial Music, and soon gained a reputation for live shows that were deemed the most abrasive, minamalist and loudest concerts ever staged (his shows regularly clocked in at 130 decibels, whereas a jet plane taking off was a mere 113 decibels). As early as 1980, he was already hailed as The Godfather of Noise Music.

Since then, Rice has extended his creative pursuits to numerous fields, even lecturing at The Massachusettes Institute of Technology, despite being a high-school dropout. "My life", says Rice, "is a testament to the idea that you can achieve whatever the hell you want if you posess a modicum of creativity, and a certain amount of naivete concerning what is and isn't possible in this world. I've had one man shows of my paintings in New York, but I'm not a painter. I've authored several books, but I'm not a writer. I've made a living as a recording artist for the last 30 years, but I can't read a note of music or play an instrument. I've somehow managed to make a career out of doing a great number of things I'm in no way qualified to do".

Larry Wessel's documentary, ICONOCLAST is a 4 hour long tour de force, 6 years in the making; an in depth expose of Boyd Rice's life, career, and personal obsessions. No mere documentary, ICONOCLAST is more of a roller coaster ride through the fevered mindscape of one of the most controversial and unique artists of the modern age."

http://abraxas365dokumentarci.blogspot. ... -2010.html

[Charlie surfs again]

Satan Panonski - dokumentarac (1990)



Jedini dokumentarni film snimljen za života Satana Panonskog, ujedno i diplomski rad Milorada Milinkovića, te uzbudljivo svedočanstvo nastupa u Beogradu. Pratimo performans u SKC-u uz neizbežnog Džonija Rackovića, zatim gostovanje na B92 radiju kod Fleke, onda jako zanimljiv razgovor u stanu, a sve se završava nikad ranije prikazanim kadrovima iz čuvene neuropsihijatrijske bolnice Popovača gde je Čuljak proveo poslednju dekadu svog života. Inače, uspeo sam tada da snimim celokupan nastup na radiju na nekoj never-before-seen audio kazeti od 200 minuta, ali sam je na nesreću '92 pozajmio jednom Stašinom (moja tadašnja cura) drugaru koji posle iz nepoznatih razloga nije hteo da mi je vrati, te je izvršio samoubistvo '93 godine ako me sećanje ne vara, tako da je to otišlo u nepovrat. Jebiga. Uglavnom tu ima jedna prejaka poenta, kad ga lik tokom uključenja u program pita, "znači voliš da živiš?", na šta mu Satan odgovara, "ne volim al' moram", a ovaj će "a zašto moraš?", a Satan, "MORAM, JER ĆE MAJKA PLAKATI". Nema dalje, jer u tom odgovoru leži suština ne samo njegove priče, nego priče svih nas koji baš i nismo neki fanovi života, samo je Satan avatar koji je prvi uspeo da artikuliše tu poruku na pravi način i da je skroz slobodno pusti u etar. Veliki rispekt za taj rad.

Pored toga objasnio je i na jako lep i razumljiv način zašto se pojedini ljudi seku, odakle uopšte potiče potreba za tim, ali i kako se desilo to čuveno ubistvo zbog kojeg je proveo skoro cele 80-e u ludari. Inače, još jedan tekst o Satanu, povodom njegovog gostovanja na Radio Sarajevu možete pročitati ovde. I još jednu stvar bi dodao za ove što me kao prozivaju što pljujem po B92, pa evo vam eksplicitnog dokaza, 1990. godine su na radiju B92 mogli da gostuju čak i likovi kao što je Satan Panonski, a probajte da zamislite sad, 2011. dal' bi bilo ko sličan njemu mogao ma samo da primiriše tamo, da uđe u zgradu, pa bre danas im je najekstremniji panker koji gostuje zna se ko, i aj', šta dalje da pričamo ? E BAŠ ZATO TVRDIM DA SU B92 SMRADOVI i PIČKE PRODANE, jel' sad bar malo jasnije ? Toliko od mene. HAIL SATAN !

http://abraxas365dokumentarci.blogspot. ... -1990.html

[Charlie surfs again]

Feast of Death (2001)



James Ellroy je čitav svoj život posvetio proučavanju nerešenih slučajeva ubistava, a na sve to ga je potaklo ubistvo njegove majke dok je još bio dete, a koje takođe do dan danas nije razrešeno. Inače, James je jedan od najpriznatijih pisaca crime fikcije u SAD, napisao je brdo bestselera među kojima je najpoznatiji sigurno "Poverljivo iz LA-a", ali je i jako kontraverzna ličnost u šta ćete imati prilike da se uverite u ovom zaista odličnom ali i nesvakidašnjem dokumentarcu. E sad, zašto ovaj dokumentarac totalno odudara od bilo kog drugog na sličnu temu ? Pa zato što je Ellroy uspeo da na jednom mestu, u jednoj prostoriji, okupi sve bitnije face, što iz policije, što iz medija, koje su se ozbiljno bavile po meni najmisterioznijim nerešenim pojedinačnim ubistvom tj. čuvenim slučajem Black Dahlia Murder, koji je protresao Holivud ali i celu Ameriku krajem 40-ih godina prošlog veka.

Činjenica na koji je način počinjen ovaj sigurno najbizaniji zločin 20-og veka, i svi oni sitni detalji za koje do sad nismo imali gde da čujemo, a bogme ni da pogledamo, jer igrani film Brajana De Palme The Black Dahlia (2006) nažalost veze nema sa istinitom pričom, dok dokumentaraca bukvalno nema, samo raspaljuje maštu svakog ko voli ovakve stvari. Tako da vam je ovo jedina šansa da se malo bolje upoznate sa slučajem koji je, priznajem, i mene šokirao svojom kompleksnošću, i koji će nažalost ili možda na sreću, zauvek ostati nerazjašnjen.

http://abraxas365dokumentarci.blogspot. ... -2001.html

[Charlie surfs again]

Norway Massacre: The Killer's Mind (2011)



Norveška je na ovom blogu do sad bila poznata samo po nebrojenim dokumentarcima o Black Metal-u, i zaista su, što se kaže, smorili, a na drugu stranu što većina tih dokumentaraca realno nije ni za kurac, ali ono što se dogodilo pre samo metar dana prvo u Oslu a onda i na ostrvcetu Utoya je prevazišlo i tu priču o "zlim blek metalcima" koji pale crkve, pa i sve druge priče koje su dolazile iz Norveške u poslednjih ko zna koliko decenija. Dakle, pogađate, radi se o akcijama mladog Andersa Brejvika koji je 22. jula prvo digao u vazduh zgradu vlade u centru Osla, a onda se uputio dalje, u jednu vrstu hodočašća, ako smem tako da se izrazim (jok, najbolje da ne smem). Napad u Oslu bih odma' preskočio jer nije nimalo zanimljiv za ovaj blog a i u suštini to je samo loš copycat bombaškog napada Timoti Mekveja na federalnu zgradu u Oklahomi, samo što je Brejvik nakalemio jedva 8 žrtava, što je, složićete se sa mnom skroz patetično, mada sama ideja za napad na zgradu vlade je više nego odlična, jer tu koga god da rokneš, nisi omašio, jer tu zaista nema nevinih, i što se toga tiče Brejvik je pravi pionir, te se nadam da će mladi širom sveta lagano krenuti njegovim stopama, dakle poruka glasi SMRT DRŽAVI da budem precizniji.

E sad, ako ostavimo po strani Brejvikovu ideologiju i političke stavove, koji su, da se ne lažemo, blago retardirani, dolazimo do čoveka koji ne kenja previše no dela, što se meni posebno svidelo, jer on je jedan od ljudi kojima je zapravo i posvećen ovaj blog, i većina dokumentaraca ovde prezentovanih govori upravo o takvim "anti-herojima", i ako izuzmemo razloge zbog kojih je počinio ovu akciju, ta akcija uopšte i nije toliko loša kao što na prvi pogled izgleda, a pošto se ovaj blog bavi posmatranjem ljudi i događaja iz različitih a posebno nekonvencionalnih uglova, a ne samo jednog, zvaničnog, da ne kažem smaračkog, onda dešavanja na ostrvu Utoya dobijaju jednu skroz drugojačiju dimenziju. Dakle, iz ovog humanog pa aj da kažemo i hrišćanskog ugla to je zaista pregolema tragedija, ipak 69-oro nevinih mladih ljudi je tu izgubilo život, ali ako pogledamo širu sliku, gde bi ti omladinci za 10-15 godina već preuzeli vođenje države, dakle postali bi političari, a neki od njih sigurno i poslanici Laburističke partije i ko zna šta još, onda to i nije tako loše ako se složite sa mojim stavom da su SVI političari BEZ RAZLIKE paraziti i da ih sve treba poubijati pa možda čak i na ovakav jedan način, dakle saseći tu pošast u korenu. Ih, pa ja već godinama maštam o tom danu kada će neki srpski Timoti Mekvej dići u vazduh skupštinu sa svim onim ološem koji tu obitava i gamiže, jer bi to vaistinu bila divota.

No, bilo kako bilo Brejvik definitivno ulazi u anale killing spree ubistava kao jaran koji je uspeo da ubije najviše, i za to mu svaka čast, jer sam se uvek nervirao kada tako krenu ko sivonje, naoružaju se maksimalno a ubiju jedva 15-ak ljudi, a imali municije za još 10 puta toliko, uostalom evo vam primer Columine High masakra, došli naoružani ko za treći svecki a ubili samo 13, mada bi ja taj masakr ostavio ipak po strani, jer ipak je to školski primer, mislim, odigrao se u školi, if ya know what I mean. I za skoro pa kraj bi postavio jedno pitanje za sve vas koji se bavite kriminalistikom i sličnim naukama (eh, ko da ja ne znam da ovo čitaju i pubovi sa Akademije, hehe) a mogu i drugi da odgovore, naime u vestima su ova ubistva okarakterisali kao killing spree, a ja sam ranije tripovao da su takva ubistva kad tako mahnit uvatiš, pa kreneš niz džadu i pucaš random, na koga god naletiš, bez kalkulacije, ali izgleda da ja grešim, jer setimo se Jabukovačkog masakra, koji se odvijao upravo tako, a on je okarakterisan kod nas kao masovno ubistvo, mada po definiciji bi on trebao da spada u killing spree radove, jer evo šta kaže nauka :

"According to the Federal Bureau of Investigation (FBI) the general definition of spree murder is two or more murders committed by an offender or offenders, without a cooling-off period; the lack of a cooling-off period marking the difference between a spree murder and a serial murder. The category has, however, been found to be of no real value to law enforcement, because of definitional problems relating to the concept of a "cooling-off period". Serial killers are different in that the murders are clearly separate events, happening at different times, while the attacks of mass murderers are defined by one incident, with no distinctive time period between the murders."

I aj sad, ko tu koga jebe - pitam se ja, mislim, dajte ljudi usaglasite se pobogu, jer definitivno nije isto delo ono što je onaj nesretnik odradio u Jabukovcu i ova strogo planirana akcija u Norveškoj. I za kraj, čisto da budemo u toku, 7. avgusta, dakle pre samo 10-ak dana, desio se još jedan killing spree u Copley Township, država Ohajo, gde je stradalo (samo) 7-oro ljudi. Eto, toliko od mene za ovaj put, fala na pažnji, i naravno, vidimo se u paklu.

http://abraxas365dokumentarci.blogspot. ... -2011.html

[Asfodel]

GG Allin & the Murder Junkies - Raw, Brutal, Rough & Bloody - Best of 1991 Live (2004)



Uh, kako jak DVD, pojma nisam imao da je ovakvo nešto uopšte izašlo, jer sam se do sad susretao samo sa nekakvim skrnavim VHS snimcima koncerata, i onim jednim dokumentarcem Hated (1994), tako da me ovo totalno oduševilo. Na ovom DVD-u se nalaze kompletni snimci čak tri giga, u San Diegu, Čikagu i Atlanti, i to začuđujuće dobrog kvaliteta, što je vaistinu eksluziva kada je GG u pitanju. Pored prebrutalnih koncertnih snimaka, tu je i genijalan intervju sa GG-evom majkom, koja je tek faca za sebe, i gde ona ponosna, sa puno ljubavi, govori o svojim sinovima, ali nam i otkriva iz prve ruke na koji način je GG dobio svoj čuveni nadimak. Dakle, skroz suluda a ujedno i ultra-genijalna priča o kojoj sam već pisao pre jedno 2 godine, ali to se ne računa jer živa reč je ipak živa reč, tako da to jednostavno morate overiti, a za sve one koji i nisu baš neki fanovi GG-a, te nemaju nameru da skidaju ovaj DVDrip, postavio sam dole youtube klip, gde ide upravo ta priča o nadimku. I vaistinu, keva je skroz objasnila i pobedila. Dakle, MUST-MUST-SEEE!!! (110 min)

http://abraxas365dokumentarci.blogspot. ... rutal.html

Mogla sam mislit da će kod tebe na blogu biti ovakvih materijala Jel se isplati gledati znatiželjnim nefanovima?
Ili da preformuliram, jel dotični snimljeni gigovi sadrže neke elemente koje su must see? (da su brutalnije od Hateda)

[Andrej]

Norway Massacre: The Killer's Mind (2011)

Taj debil je samo učinio uslugu onima koji nam svima jebu kevu svaki dan, dajući im još jedan izgovor da ti ugrade čip u čmar.
Ništa nije pametniji od onog Allahu-Akbar što se raznosi u tržnom centru u kojem ima više Muslimana nego Hrišćana i Jevreja s poslednjom misli u glavi pre nego što mu ista odleti -
Al će se Obama potresti zbog ovoga!
Pazi da mu ne presedne doručak....
Ljudi su majmuni.

[Decadentor]

[filmofil]

sve pohvale za blog, pokupio sam desetak dokumentaraca ovaj vikend od tebe i nakon nijednog nisam požalio

možeš mi molim te samo poslati na PM link za charles manson superstar? onaj na tvom blogu je expired, a nigdje na netu nisam našao dobar torrent

[Ašow]

Blog mu je jedan od najboljih blogova sa naših prostora. Pratim ga od početka i stvarno je priceless.
A nedavno je stavio dokumentarac o fanzinima koji me jako razdragao, jer ono, ja svojih 100injak još uvijek čuvam.

[Charlie surfs again]

Rade linkovi za C.M. Superstar.