E pa vi mozda ne znate za ovo ?!
Pa Srbija bre dobila svoj prvi serial killer horor roman pod imenom ni maje ni vise nego "Srpski Psiho", delo koje je opisano kao najbrutalniji roman 21. veka u Srbiji
Znaci malo o tome sta se desi kada dva napaljena metalca iz Valjeva uvate da pishu serial killer roman i to neko jos i objavi ?!?!
Prvo ide recenzija jednog naseg priznatog horor kriticara, procitajte je, jako je zanimljivo obradio ovo "delo", a onda ide moja laichka recenzija, pa posle toga intervju sa ova dva shabana
Padanje od smeha uglavnom
Srpski psiho (Laguna, 2007)
Željko Obrenović i Aleksandar Ilić (metalci iz Valjeva)
BUBULJIČAVA FILOZOFIJA SRPSKOG PSIHA
by Dejan Ognjanović
Ako verujete svemu što pročitate na koricama knjiga, onda će vas omot Srpskog psiha uveriti da u rukama imate „Najbrutalniji srpski roman trećeg milenijuma!“ koji, ni manje ni više nego lupa „šamar učmaloj i staromodnoj srpskoj savremenoj književnosti.“
Ako, pak, naivno nasednete gromopucatelnom marketingu i zavirite između odlično dizajniranih korica, otkrićete da je jedina brutalnost zapravo usmerena ka čitaocu. Šamari su namenjeni onima koji od knjiga još uvek očekuju dobro pisanje. Šta reći na razmetljivo-apsurdna poređenja poput ovih:
„Iz njenih usta izlaze rečenice i dave me kao dva udava Laokoona“ (str. 13). „Vučem je po sobi, ukrug, kao Ahilej mrtvog Hektora oko Troje“ (str. 126). „Zagazio sam u masu, dok mi je strob umivao lice kao Jovan Krstitelj Isusu u reci Jordanu“ (str. 61). „Okrećem se kao Orfej da još jednom pogledam suze i patnju Paola Grimaldija - moju Euridiku“ (str. 114). „Lenjo se budim iz dremeža, osećajući se kao Tom Sojer uhvaćen sa rukom do lakata u tegli sa džemom“ (str. 133)...
Teško je odrediti da li je roman ovih (pre)mladih autora infantilniji u napadnoj razmetljivosti prilikom razbacivanja latinskim („Tada bi na scenu stupao moj opus arcanum, parazit na mojoj volji, moj gospodar,“ str. 9, ili: „Ona je genus proximum moje elastičnosti...“ str. 11), ili u citiranju Hajdegera na nemačkom (str. 123.), stihova Leopardija na italijanskom (str. 129) i apsurdnih tekstova iz hevi-metal pesama tokom čitave knjige. Sve je to urađeno bez primetnog ironijskog odmaka, bez koncepta - sem ako anything goes nije koncept. Roman je zapravo hipertrofirana ilustracija sindroma prvog romana u kome autori svaku bogovetnu stranicu zatrpavaju referencama na imena i naslove knjiga koje su čitali („Pustio sam Biohazard ’Waiting to Die’ i nastavio da čitam Sartrovu ’Mučninu’.“ str. 26) i filmova koje su gledali („Nasmejao sam se glasno kao Džoker /Džek Nikolson/ u filmu Betmen /Majkl Kiton/ Tima Bartona.“ str. 51). Površan čitalac će u toj pre-eklektičnoj gomili nabacanih naslova prepoznati postmoderni postupak samo pod uslovom da mu promakne njihova nesvrhovitost, privatni karakter, i odsustvo ukusa (koje se ogleda i u kič-rečenicama i u kič-aluzijama, kao npr. „Okupani muzikom dodira. Utkani u ritam večnosti. U puls... Slušamo ‘Enigmu’.“ str. 179).
Tekst dodatno opterećuju inkongruentne metafore: „...progovorio sam, presekavši njen monolog na dva dela, kao glistu,“ (str. 14) ili ova, u kojoj se žrtva poredi sa biljkom muholovkom, umesto sa muvom: „Moja dijagnoza bila je zaljubljenost, pretvorila me u puki refleks, u biljku mesožderku koja se zatvara na dodir.“ (str. 10) Ili, recimo, automobili opisani kao: „Moderne zveri. U svom trbuhu nose ko zna koliko proždranih konja“ (str. 188).
Od njih su gore jedino deonice u kojima nam autori, kroz usta psiho-naratora (i dalje bez ikakvog odmaka), plasiraju svoju detinjastu egoističku filozofiju: „Najviše mrzim ljude koji ova idiotska pitanja shvataju ozbiljno, pa onda počinju svoju tužnu priču. U takvim situacijama, po automatizmu, preporučujem da čitaju Vitgenštajna, zbog teze o terapeutskoj funkciji filozofije“ (str. 74).
Najzabavniji su, ipak, kada u razmaku od samo par stranica uskoče sebi u usta, kao ovde: „Još od puberteta nisam pitao zašto, niti tražio smisao. To i jesu pubertetska pitanja. Ili ih tada preležiš ili si bubuljičav celog života.“ Tako na strani 150; samo četiri strane dalje, psiho zaboravlja svoju maksimu, i bubuljičavo filozofira: „Da li postoji svrha ljudskog delovanja? Ako postoji, onda je ona važnija od samog čoveka. A kako da nečem drugom dam prioritet? Kako da se odreknem sebe? Ili još bolje: zašto bih to uradio? I da li zaista postoji nešto važnije od mene?“
Na mikro-planu – (nenamernog) smeha u izobilju. Avaj, roman slabo stoji i na makro-planu: za nešto što se reklamira kao žanrovski roman, ovom pisaniju nedostaje i najelementarnija struktura, odnosno zaplet. Površni likovi se slučajno sreću i upuštaju u irelevantna naklapanja, izolovane epizode se gomilaju jedne preko drugih bez ikakvog privida reda, toka ili svrhe, a rascepkana dramaturgija je proizvoljna kao i poređenja i metafore kojima je tekst nabijen do prskanja. Narativni ton je identičan od prve do poslednje strane, bez ikakvog variranja, bez smisla za gradaciju ili saspens koji bi trebalo da su elementarni kvaliteti jednog triler-horora. Pokušaji „šoka“ (u naivno-pornografskim i neuzbudljivo-kasapskim deonicama) površni su i nedelotvorni u svom infantilnom insistiranju na eksplicitnosti, a bez adekvatnog konteksta koji bi ih zaista učinio nadražujućim ili bolnim. Ravan ton čini knjigu vanredno monotonom, dok je „zaplet“ sa „tajanstvenim“ kasetama koje stižu naratoru toliko skrajnut i potopljen pod naslagama ispraznih anegdota da ga autori raspliću jeftinim i neubedljivim deus ex machina krajem.
Iz ovoga sledi da Srpski psiho, na žalost, ne donosi nikakvu „svežu krv“, i „srpski“ je samo po tome što se glatko uklapa u opšti čemer naše književnosti: senzacionalizam na prvu loptu iza sebe krije samo šupljinu, te elementarnu zanatsku i žanrovsku nepismenost
a sad malo ona tj. ja
Nagovorise me dusmani onomad u onoj prevarantsko-navlakachkoj emisiji na studiju B, "Nivo 23" da kupim "Srpskog Psiha" - i unishtili mi svaku daljnju ideju o "Srpskom psihu" jer u knjizi to "srpski" ima samo u naslovu. Mogli su opushteno da stave i holandski, shvedski psiho ne bi bilo puno razlike. Jedino imena ulica josh da su promenili...metalci iz Valjeva..i ja sam budala shto sam ochekivo svashta.
Jedino mi je zao shto su tako olako sjebali stvarno dobar naslov, jer kapiram da je vecina ljudi i kupila knjigu navuchena na naslov, kako sad neko ako bude hteo da pishe na ovu tematiku, svi ce imati predrasude jbga, kako taj da nazove roman ?! PRAVI SRPSKI PSIHO ?!
Dabogda im se ruke osushile obojici
Pazi, ja se sigurno ne razumem u knjizevnost i stvano nisam kompetentan da im sudim na taj nachini ali u serijske ubice se bogami razumem podosta (ako nishta a ono sam nachitan po tom pitanju), a chak se i u ono "okultno" razumem vishe od ove dvojice (prochito sam Lovecraftov "Danvichki uzas" na srpskom za razliku od njih xexe) tako da znam da nema nishta od ove priche. Jedino shto bih iskreno voleo da sretnem ovu dvojicu a i onog voditelja sa Studija B koji me je prevario...a cenio sam Studio B a oni preko veze, ili je palo neko prebijanje dugova...al najgori su ovi shto su pisali pozitivne komentare na poledjini knjige il kako se to zove...kukala im majka...ako ja ovako nepismen vidim da je ono DNO-DNA kako ih bre nije sramota tih diploma ?
Unishtili su bre svaki buduci pokushaj da se napravi serial killer roman na ovim prostorima. Protraciti takvu medijsku propagandu i takav naslov je tuzno. Ne zna se ko je gori, oni koji su TO napisali ili onaj koji je izdao. Verovatno ovaj drugi jer svaka budala danas moze da pishe, al' sam ja kao laik imao naivni utisak da bash ne moze svako i da izdaje i da dobije toliku medijsku paznju. Dobili su verovatno jednom u zivotu takvu priliku (za koju bi mnogi dupe dali) da mogu da napishu neshto shto bi bilo upamceno i sjebali su je. Aj shto su sjebali sebe nego su sjebali i sve ostale jer niko "normalan" vishe nece kupiti bilo kakav domaci horor roman, naravno kupovace ih fanatici shto je i normalno, al obichnom svetu jednom je dosta. Ne zelim da uzlazim u ozbiljniju analizu jer se ne razumem al meni su smetale neke jednostavne stvari poput chinjenice da takav serijski ubica jednostavno ne moze da postoji u stvarnom svetu a posebno ne u Srbiji. Dodushe ni americhki psiho ne postoji van fikcije pa ni Hanial Lektor bogami ali tamo to bar ima nekog smisla. Jeste fikcija al' je nabuzdeno da izgleda realno, a SP vishe izgleda ko "shta mali Perica misli o serijskim ubicama", jer da su malo potrazili po internetu imali bi materijala i vishe nego shto je potrebno, i ne bi ubacivali Lazu totalno nepotrebno samo da bi imali i ludnicu u "psiho" romanu, i SP ne bi ubijao prostitutku na taj nachin (u Srbiji svi znamo da takva prostitika ne moze tek tako da se pokupi na ulici, nije on Gari Ridzvej jbga). I da, mozda zvuchi manje bitno al' SP prosto ne moze da ima prigushivach (pa ni u atentatu na premijera ga ovde nisu koristili ako se ne varam ?) i naravno ne vozi se gradskim prevozom a malopre je iznajmljivao sobu u Hajatu, i tako redom...mogao bi da nabrajam do sutra, al necu...sve shto imam objasnicu im uzivo ne budu li imali srece pa budu naleteli na mene.
i kao vrhunac INTERVJU !!!
INTERVJU : Željko & Aleksandar
KRVAVI SEKS
Prošle godine dva mladića su udruženim snagama napisali štivo koje je, čim se ovog proleća pojavilo u knjižarama u izdanju "Lagune", naslovom "Srpski psiho" pozvalo čitaoce na avanturu krcatu krvlju i seksom! Željko Obrenović i Aleksandar Ilić su ovaj debitantski roman skrojili tako da bude veoma "filmičan", a ako bude po njihovim željama, "Srpskog psiha" ekranizovaće Kventin Tarantino ili Takaši Mike, dok značajnim rolama mogu da se nadaju zvezde američke porno-industrije: Džena Džejmison, Silvija Sejnt i Beladona!
Željko i Aleksandar trenutno rade na zasebnim romanima, ali je na vidiku i novo zajedničko delo. U intervjuu za Kurir kažu da je proces pisanja "Srpskog psiha" bio veoma zanimljiv - poglavlja su pisali naizmenično, bez dogovaranja, tako da je bilo nepredvidljivo do samog kraja...
Ako bi svako od vas dvojice mogao da za pisanje u paru odabere jednog pisca, ko bi to bio, i zašto?
Ž: - Mislim da bi to bila žena. I to Popi Z. Brajt. A zašto? Zato što piše ko muško. (smeh) Ne, mislim da bi bilo zabavno da pišem sa njom zato što su nam interesovanja ista, a stilovi različiti. A i ona je napisala roman "Eljuisite Corpse", o serijskom ubici, doduše prema realnom Džefriju Dahmeru, a "Srpski psiho" tek čeka svoje otelotvorenje u liku realnog ubice. (smeh) Sve mu to nekako dođe povezano.
A: - Dejvid Vinsent ("Morbid Angel") jeste da nije prozni pisac, ali mu poezija ide od ruke. Zato što je to čovek koji je strahovito uticao na mene i sa čijim se mišljenjem uglavnom slažem. Mnogo bih voleo da sve te ideje vidim u proznoj formi. Zatim Džena Džejmson - sa njom bih takođe rado sarađivao. Mislim da bi zadovoljstvo bilo obostrano.
"Srpski psiho" je istovremeno i horor, i ljubavni, i porno, i psihološki, i filozofski i ko-zna-još-kakav-sve roman. U kom žanru se najbolje osećate i uspevate li da živite baš u njemu?
A: - Porno, naravno. I naravno da uspevam da živim u njemu. Draga mi je i filozofija, ali mi je porno draži.
Ž: - Ni u jednom. Volim da mešam žanrove. Kad pogledam stanje na savremenoj žanrovskoj sceni - svi upravo to rade: spajaju noar, horor, triler, gotiku...
Knjiga je već našla put do čitalaca, a kako stoji stvar sa kritikom, koliko vam je ona uopšte važna? Očekujete li da se roman, na primer, nađe bar u užem izboru za NIN-ovu nagradu?
A: - Ako ne dobije NIN-ovu nagradu, onda će se sigurno naći na onom spisku Knjige koje nisu dobile NIN-ovu nagradu, a trebalo je... Sve konstruktivne i dobronamerne kritike su dobrodošle.
Ž: - NIN, je l' to misliš na moju omiljenu grupu Nine Inch Nails? (smeh) Pa ne znam... do sad je o "Srpskom psihu" napisano nekoliko pozitivnih recenzija, ljudi (ne samo čitaoci) su zadovoljni... doneli smo nešto novo. I zašto da ne, mogli bismo baš mi da budemo novi najmlađi dobitnici NIN-ove nagrade.
Kako su na knjigu reagovali vaši najbliži: roditelji, prijatelji, devojke...?
A: - Dobro su podneli. Svi su oduševljeni i ponosni na mene.
Ž: - Verovatno se pitaju gde su pogrešili. (smeh) Šalim se, svi su oduševljeni time kako smo uspeli da ogolimo našu svakodnevicu, izvrnemo tepih i prikažemo sve ono što se već predugo pod njega gura.
PUNE RUKE POSLA ZA FROJDA
Šta mislite, šta bi čika Frojd rekao o vama na osnovu vašeg dela?
Ž: - Verovatno da se ništa iz romana zapravo nije ni desilo, da je sve to plod uobrazilje glavnog lika izazvane frustracijom usled neuzvraćene ljubavi, pa je čitav roman izmaštana osveta glavnog lika, a sam kraj romana - njeno veliko finale.
A: - Rekao bi da smo seksualno isfrustrirani, da nam je mali kurac, da nam se diže i na oca i na majku, i ostalu užu rodbinu...
A od Victorie Faust, onaj U anđeoskom liku zvijeri, solidan mračni ljubić.
