Strašne priče i iskustva

[Inferno]

Topic za objavljivanje i komentiranje strašnih priča i iskustava

[Inferno]

Zima je 93'. Bili smo udaljeni od neprijatelja nekih tristotinjak metara zracne linije. Nasi su polozaji bili u rovovima ukopanim bas na pocetku sume dok su oni imali polozaje u jednom malom zaseoku (brat bratu dvadesetak krhkih kucica). Danima se niko nije pomjerao ni metra. Tuklo se minobacacima (tu i tamo) poneko puskaranje, ali nista strasno. I jedni i drugi, sta reci, cekali smo daljnja naredjenja, s vrha naravno i drzali svoje crte. Hladno je bilo, onako kako samo u Bosanskim zabitima zna biti, ali iskreno receno, bili smo dobro opskrbljeni. Te noci bio sam poslan u izvidjanje s jednim suborcem, inace mojim jako dobrim prijateljem. Nismo trebali daleko ici, mozda kojih 150 metara u niciju zonu, mozda nepotrebno, ali ipak. I tako smo se nas dvojica lagano puzeci priblizavali zbunju koje je trebalo biti nasa busija narednih nekoliko sati.

lijepo smo se smjestili i onako nedisciplinirano pripalili po cigaru , sto bi se reklo frajerski i neoprezno, ali s zarom okrenutim unutra, prema dlanu.
Imali smo jedan lijepi dvogled IR. Eh da nam ga je bilo imati kad smo bili klinci i iz daljine virili u auta gdje su se valjali zaljubljeni parovi.. mig.gif
S vremena na vrijeme pogledao bih u pravcu neprijatelja, vidjelo se kretanje, hodali su, nosili drva, nista narocito, al nesto mi nije bilo jasno. Nekoliko njih je krenulo na drugi kraj zaseoka, onako u zurbi i s puskama na gotovs, cula se i vika. Dao sam prijatelju da pogleda i on je poslije par sekunda poceo da brblja, zadihao se i brzo mi gurnuo dvogled u ruke i samo izgovorio "gledaj tamo"..
Ponovo sam pogledao i vidio da su oni napadnuti, pocela je i pucnjava, pojedinacna, rafalna (sve se dogadjalo jako brzo) vidjeo sam neke, neka bica ljudskoga oblika, ali nisam skuzio sta je. Vidjeo sam da ih napadaju i ubijaju (neprijateljske vojnike), grizu. Planulo je par kuceraka a sad se tamo vec odvijao pravi rat pucnjevi vatra, vrisci, uzasni urlici. Nasi su nas odmah pozvali da vide sta se desava. Dao sam dvogled prijatelju i odgovorio nadredjenom da nemam pojma sta se desava ali sa nama nema nikakve veze.
Moj je prijatelj onako otvorenih usta gledao. S obzirom da je vatra bila jaka sjene, siluete se se vidjele golim okom. Bio sam sledjen (od straha ne od hladnoce).. Daj mi normalnu bitku, nema frke, ali ovo.
Uzeo sam , istrgao dvogled i htio, unatoc strahu, vidjeti sve iz vece blizine.
I vidjeo sam jednu priliku zenskog izoblicenog lica (veliki zubi izobliceni, produzena vilica, brada siljata i kandze) kako gleda, ravno, ali ravno prema nama. Mi smo dovoljno daleko u mraku, ali gledala je u nas, znala je da smo tamo. I tada je potrcala velikom brzinom u nasem pravcu. Ja sam sledjen i dalje drzao dvogled kao paraliziran, ali u jednom trenu kao kroz san rekao sam svome suborcu da puca ravno u mrak, ODMAH. I on je zapucao, a odjednom sa moje desne strane u pravcu kuca zapucalo je jos dvadesetak kalasnjikova (ja u svoj onoj izgubljenosti nisam ni primjetio da je jedan dio nase ekipe stigao do nas i razvio polozaj). Poslije dvije tri sekunde i ja sam opalio rafal.
S naseg glavnog polozaja su poceli udarati i minobacacima. Pocelo je oprave, mada niko nije imao pojma o cemu se u stvari radi.
Trajalo je, recimo, deset minuta (ne trebam govoriti da sa druge strane nije stigao ni metak).. Kada je prestalo s lupanjem glavni casnik (ne zelim govoriti ni o imenima niti mjestu zbivanja ) je htio da krenemo naprijed, ali sam ga uvjerio da sacekamo jutro. Puno pitanja je postavljeno, ali nismo im nista kazali, nista sto bi uputilo na to da nas proglase ludima.
Krenuli smo naprijed (vedro je bilo oko 08.00) i poslije par minuta stigli na protivnicke pozicije. Jos je bilo zara na kucicama. Snijeg je bio pun krvi na sve strane, razbacano oruzje i vatreno i hladno (nozevi umrljani krvlju), ali niti jednog mrtvog. Nikome nista nije bilo jasno. Ipak u jednom rovu, zatrpanog snijegom i zemljom pronasli smo jednog mrtvog vojnika, rastrganog. Jasno su se vidjeli ujedi i dijelovi otkinutog mesa.
Ja i prijatelj smo se pogledali, a casnik je to sve prokomentirao kao "bas ga je raznijela prokleta mina". A "oni su se povukli pod nasim djejstvom i pokupili svoje mrtve i ranjene"... To je bilo to i tako je priopceno javnosti

[Inferno]

Ovu priču je moja mama čula od svog dede, dakle iz prve ruke. Incident se desio jako davno, otprilike prije 70-80 godina. Pošto je po zanimanju bio majstor (zidar, tesar...) često je dugo radio po okolnim selima. Tom prilikom je radio u selu Donja Trnova koje je od mog sela udaljeno nekih 3-4 kilometra, sve kroz polja i šumarke. I danas na toj oblasti ne postoji nijedan "pravi" put, već samo staze i njivski putevi za traktore. Dakle, nakon što je prilično okasnio, krenuo je nazad prema selu. Kako sam uspio da saznam, krenuo je kada je već bio mrak a sve se to desilo ljeti, bilo je oko 10 naveče. Išao je poznatom stazom (i sam sam mnogo puta prošao tuda) koja spaja istureni dio mog sela sa Donjom Trnovom. Nakon što je došao do prvih kuća (tu i danas živi neka dalja familija moje mame) pozdravio se sa troje njih (komili su kukuruz ručno, tada nije bilo mašine za to, kasnije su svi posvjedočili tome) i skrenuo je desno na prečicu kroz polja, umjesto da ide dužim putem kroz selo. Ta prečica ide oko malog brda i dugačka je možda 2-2,5km, ne više, prošao sam bezbroj puta tu jer imam polje od 2 hektara. Staza kojom je on išao ide dakle desno u odnosu na stazu Donja Trnova - Janjari, nekih 500 metara do sledeće raskrsnice. Ta staza nastavlje dalje prema rijeci, sve kroz polja gdje nema žive duše, a lijevo od nje se nastavlja uska staza (tada nije bilo traktora pa je bila jako uska, tek da mogu konjska ili volovska kola proći, danas tuda prolaze traktorčine od 100-150KS ) koja ide ispod navedenog brda, koje je svo prekriveno niskom šumom, do sledećih kuća gdje se spaja sa seoskim putem. Na toj raskrsnici, dok je koračao, učinilo mu se da ga neko doziva, i to jako, jako tiho. Zamislite dakle scenu u kojoj na najmanje 500m daleko od najbliže kuće, na raskršću okruženim poljima prekrivenim visokim kukuruzom, u gluha doba noći i po tišini kakvu je danas praktično nemoguće naći, začujete da vas neko tiho doziva i po baš po imenu. On se naravno jako uplašio, ali je pomislio da ga možda neki prijatelj pratio i da ga pokušava sustići. Odazvao se nekoliko puta i pitao ko je to, ali odgovora više nije bilo. Nastavio je žurnim korakom i nedaleko odatle, gdje čak i danas isti taj put sa strana baš prati jako gusta živica, neko ili nešto je skočilo na njeg, tj. na njegova ledja. Naravno, on se otimao, pokušavao da dohvati to nešto, čak se i valjao po zemlji ali TO je bilo veoma jako i stalno ga je udaralo i grebalo. I panici, potrčao je stazom prema prvim kućama urlajući koliko ga grlo nosi dok ga je to čudo na ledjima stalno grebalo i tuklo. Kada je dotrčao do te prve kuće (i to mi je dalja rodbina) osjetio je da ga je TO pustilo ali on naravno nije stao već je nastavio da trči dok nije bukvalno "uletio" medju grupu ljudi koji su ga smirivali i dali mu vode. Bili su to moja baka (tada je bila mlada i moja mama se još nije ni rodila), njen otac, otac mog dede i još nekoliko rodjaka. Nosili su fenjere jer su u stvari i oni krenuli da traže mog dedu, pošto on nije stigao kući ni do 1 čas posle pola noći. Kako se kasnije ispostavilo, moja baka ga je čekala ali pošto je već bilo jako kasno a njega nije bilo, pozvala je svekra a on je skupio komšiluk pa su prvo otišli u selo kod čovjeka (takodje majstora) koji je takodje radio u Trnovi i koji je vidio da je moj deda krenuo kući. Taj čovjek je ispričao da je on krenuo malo kasnije, ali da je išao dužim putem (sjetite se da je deda išao prečicom). Pošto su bili već jako zabrinuti, raspitali su se po selu ali niko nije vidjeo mog dedu, pa su krenuli tim dužim putem i raspitali se, ali ga takodje niko nije vidio pa su odustali i vratili se, odlučivši da krenu tom prečicom i sve do Trnove dok ga ne nadju. Medjutim, kao što sam već napisao, deda im je utrčao pravo u ruke, sav izgreban, sa masnicama po ledjima i sa poderanom odjećom. Najveći problem u svemu tome je što je bilo gotovo 3 sata ujutru kada su ga našli, a mnogo svjedoka (pored navedenog kolege majstora) je kasnije potvrdilo da je deda zaista krenuo kući oko deset naveče. Pošto sam i sam prolazio tim putevima (po danu naravno!) znam da je za tu relaciju pješke potrebno najmanje 30-45 minuta, pošto ima i uzbrdice a nigdje se nije moglo ići prijeko jer su sva polja bila pod usjevima. Deda nikako nije mogao da objasni šta se te noći desilo, kako je moguće da ga je taj entitet mučio od otprilike 11 časova naveče pa do gotovo 3 ujutru. Za tu priču zna sav narod u mom kraju čak i danas i zaista se jako malo ljudi IKAD usudilo da ide tuda čak i naveče, a kasno noću nikako. "Slučaj" nikad nije riješen, ali veliki broj svjedoka, koji su vidjeli kada je krenuo i kuda je išao, te prilično ozbilje povrede po gornjem dijelu ledja (duboke ogrebotine i jaki uboji) čine priču dosta vjerodostojnom. Kao što sam rekao, prošao sam istim putem mnogo puta, ali isključivo po danu i svaki put bi mi srce gotovo iskočilo od straha...to je jedna od najstrašnijih priča u mojoj porodici.

[Inferno]

Nakon godina konobarisanja u poznatoj kafani, Milan je mislio da je sve video. A onda je još jedna obična svadba promenila sve. Sve je delovalo normalno, svadba je tekla po planu, dok jedan od grobara koji kopa rake nije stigao na veselje i preklinjao domaćina da odmah bace jednu tortu!

– Gosti su ušli u salu i seli, a za njima su došli i mlada i mladoženja. Prišao mi je kolega i rekao da neki grobar ispred restorana traži domaćina veselja. Nisam hteo da opterećujem mladence, pa sam se uputio ka mladoženjinom ocu. Rekao sam mu šta je u pitanju, a čovek samo zbunjeno podiže obrve. Krenuo sam sa njim ka vratima, instiktivno, ako mu zatrebam – svedoči konobar.

Ispred kafane je stajao sitan čovek u staroj odeći, ni nalik gostu svadbe. Prema rečima konobara, oči su mu bile iskolačene, stezao je svojom jednom šakom onu drugu. Izvinio se nekoliko puta domaćinu i nakon što je mladoženjin otac pokazao nestrpljivost, mršavi grobar je počeo da objašnjava. Najpre je rekao da on kopa rake, tako je i video šta je video.

– Pratio sam jednu ženu dovde, lepu i doteranu. Ušla je noseći tortu na vaše veselje. Ne bih vas uznemiravao da je pre toga nisam video na jednom grobu, sa tom istom tortom – tiho počinje grobar dok se zenice mladoženjinog oca šire.

Konobar Milan, koji je bio svedok događaja kaže da je grobar počeo da “guta knedle”, a ruke su mu drhtale.

– Ta žena došla je na groblje doterana i sa tortom u rukama. Odmah mi je privukla pažnju. Ode do jednog groba i spusti tortu na njega, onda je nešto mumlala, pa tri puta prebacila zemlju sa groba preko torte. Mislio sam da tuguje za nekim kome je danas rođendan, pa mu je na grob donela tortu. Ali, ona kolač ne ostavi tamo, nego opet uze u ruke i krenu van groblja. Tada sam znao šta je. U kolima je čekao muškarac. Seo sam u svoj auto i krenuo za njima, tako sam i stigao dovde – svedočio je grobar mladoženjinom ocu.

Milan, konobar koji je ceo razgovor slušao kaže da je domaćin bio “siv u licu”, a siroti grobar je već drhtao.

– Domaćine, oprosti, ali ta žena ti je obajala na grobu tortu za veselje i donela ti je. Obojica znamo šta je to. Ona hoće kuću da ti zatvori, izbacuj to van – rekao je grobar naglo se pribravši.

Pribrao se i domaćin, a grobar je počeo da opisuje kako izgleda žena koja je donela tortu. Posle nekoliko reči, domaćin se uhvati za glavu, strašno opsova i reče – to su nam kuma i kum.

Konobar koji je prisustvovao sceni kaže samo da je mladoženjin otac utrčao u salu, zgrabio za ruku kumu, pozvao kuma i izbacio ih napolje naglavačke. Konobara Milana zamolio je da nađe tortu i baci je u WC šolju. Kada je došao k’ sebi istrčao je napolje da nađe onog grobara i pozove ga na slavlje. Ali, grobar je već otišao.

[Inferno]

Ovo dozivanje me podsjetilo na priču moje pokojne bake.....njena strina živjela je u kući sa svekrvom - ne znam gdje je bio muž - nebitno je za priču. Spavale su svaka u svojoj sobi, strinin krevet bio je pod prozorom...Prije nego je zaspala čula je svekrvin glas kako je doziva i odazvala se. Svekrva je iz druge sobe vikala da ju ne zove i neka spava. To se ponovilo nekoliko puta dok strina nije zaista zaspala. Ujutro kad se probudila imala je živu ranu na leđima koja nije zarasla sve do njezine smrti, a slamarica na kojoj je spavala ( jer, to je bilo daaavno) bila je potpuno trula.
Naravno da nisu saznale ni tko ju je zazivao u noći niti odakle joj rana.....enigma
A kada je baka umrla... U stanu je imala stari ogromni, mesingani ( odvratni ) sat koji godinama nije radio jer jer nije imao baterije... Kada je baka umrla sat je proradio - bez baterija!!! To naravno nismo skužili odmah nego je mama primjetila nakon par dana da sat radi i začudila se- tko bi sada na sat mislio?! Ali kada ga je okrenula, vidjela je da baterija nema. Naravno, nije pokazivao točno vrijeme, mi pretpostavljamo da se"uključio" kada je baka umrla...